Zašto je u stvari sranje dobiti otkaz, osim očiglednog

Drage moje, ako ikada dobijete otkaz dozvolite sebi da se pošteno skenjate. To je sasvim u redu. Čak iako mrzite posao sa koga su vas šutnuli. Čak iako ste potajno želeli da sa njega odete maštajući kako jednog dana ulazite u kancelariju šefa ili šefice i bahato pitate koliki je otkazni period jer što bi histerična Keri Bredšo rekla zverki u onom užasu od serije „ I don't live here any more!!!“

Dopustite da vas otkaz zaboli, jer vas je sigurno zaboleo. Nema trika da nije. Na stranu što gubljenje posla znači i gubljenje plate, što znači gubljenje finansijske nezavisnosti što znači prelazak iz jedne vrste ropstva u drugu nešto goru. Zaboravite sve to. Otkaz vas je zaboleo zato što on na nekom udaljenom nivou znači, da je osoba koja vas je šutnula sa platnog spiska, šutnula na neki način sa spiska ljudi koji imaju pravo na egzistenciju.

Pravo na posao je pravo na život, u stvari. Uskraćivanje istog je udarac na to vaše pravo. Iako nikada stvari kao ne treba gledati tako dramatično, u toj situaciji treba misliti pozitivno, kada se zatvore jedna vrata otvori se prozor da kroz njega skočiš ili kako god da ide izreka, zapravo to je ono što se desilo.

Ok na celu stvar se može gledati znatno „realnije“, kao iz onih usranih jeftinih filozofija – posao je kao i veza neki ljudi prosto nisu jedni za druge, bla bla, nataknem vas na onu stvar. Nije uopšte poenta u tome. Naravno da uvek postoje drugi muškarci i drugi poslovi to se uopšte ne dovodi u pitanje.

Ali šta radite kada vas ostavi frajer, e pa to isto uradite i kada dobijete otkaz. Igrajte pikado na tabli sa njegovim likom, napijajte se i ponašajte droljasto sa drugim aplikacijama za posao samo da biste dokazale sebi da ste poželjne, tu i tamo neku aplikaciju nezasluženo povedite sa sobom samo zato što ste u toj fazi, zatim neočajavajte ako se odmah nije javio novi ali pristojan... posao... već slavite svoju slobodu i radite ono što inače nikada ne biste i na kraju kad novi posao dođe – zgrabite ga sa mišlju da ste iz svoje prethodne katastrofalne veze nešto naučile. (Lol, šanse za to su realno premale, ali neka vam je sa srećom.)

E pa eto tako. Do sledećeg otkrivanja rupe na saksiji – živite brzo, umrite mlade <3

  

Cela ta stvar oko imanja dece nije u stvari toliko komplikovana

Postoje ljudi koji su dobri u životu. U tom takozvanom življenju. I oni koji nisu. Oni koji su dobri požele još života sa svim onim što on donosi jer su oni dobri u tome. I onda oni imaju decu i to je skroz kul.

Naravno postoje i ljudi koji samo misle da su dobri u životu iako to možda nije najobjektivnije, i ovi kojima trenutno ne ide to življenje ali su dovoljno jaki da znaju da mogu da podnesu još života. To je za rispekt isto, ova druga grupa malo više od ove prve.

Svi oni koji osećaju da nisu dobri u životu ili jednostavno im je dovoljan taj svoj jedan, ne žele decu. Ne treba da imaju decu ako ne žele i to je to. Nema tu šta ko da te osuđuje ili da te boli uvo što te osuđuju.

Mene ako bi neko pitao kada ću da imam decu, ja bih odgovorila – Evo čekam da postanem dobra u životu, pa možda onda.

A ima i ona kategorija koja uopšte ne razmišlja i samo se razmnožava. Onako automatski. To je isto legitimno. Zbog ljudi koji ne razmišljaju i ovih što imaju decu a loši su životu, pa su pomislili da će se tako izvući, mi živimo u svetu u kakvom živimo.

Sve ostalo može da se protumači sa lica Bena Afleka na priloženoj fotki. 

Zašto u suštini ne treba kresnuti oženjenog/ozbiljno zauzetog čoveka, osim onog očiglednog

Drage moje, realno je nikad slađe u tefter sa reckama napabirčiti nekoliko onih zakatančenih. Zato što su mukice kao puštene sa lanca u prilici da zaborave na sva sranja koja imaju kod kuće, a vama se prosto može jer vi ste same, ogorčene i u ratu sa celim svetom. Znači ovde se podrazumeva da veze sa takvima tek ne dolaze u obzir, i da su fore „ostaviće je zbog mene“ ostale u praistoriji. (Za slučaj da nisu, kliknite X na vašem kompjuteru, uzmite prvi predmet koji vam je pri ruci i pokušajte da se samoeleminište sa ove zemlje, jer greota je trošiti kiseonik tek tako...) Al, ono što hoću da kažem je da im ne treba davati ni to malo. Jer prosto, zašto biste nekome gratis priuštili avanturu koju će iskoristiti kao gorivo da u narednom periodu bude zlatan prema svojoj supruzi/ozbiljnoj devojci (o kojoj btw imamo super mišljenje) i sa kojom se neće jebati nego će voditi ljubav? E sad, ovo zvuči dosta površno, maliciozno i zlobno, što verovatno i jeste, ali mislim da u svemu tome ima i neke istine. Jer ako niste neka ravica bez grama mozga stvorena za leranje, već ste devojka koju oženjen muškarac u suštini ceni jer je „neobična, luda, nezavisna i inteligentna osoba“, treba postaviti pitanje, pa dobro zašto taj koji sve to ceni, nije onda i oženio jednu takvu? (Osim što takve ne žele da se žene.) Pa nije zato što je to kompikovano. Oženio je prelepu, prefinu, prevaspitanu, prepičku sa predugim nogama i savršenom kosom dovoljno vrednu i dovoljno pametnu ali u granicama noramale i podnošljivog života, jer prosto treba doći kući i živeti u miru. Ovo drugo je egzotika koja se ceni i jebe, ali to se u kuću ne unosi. To vam je kao kada u stranoj zemlji jedete na podu jer je to autentično ali čim dođete kući sednete za sto čistih ruku. I to je sasvim u redu, i sasvim razumljivo sa njihove turističke strane. Ali zapitajte se onda samo – šta tu ima za vas? Šta prosečnoj domorotkinji ostaje nakon što se beli čovek zabavio? Ništa zapravo. Sa druge strane, ako iskulirate dosadnog belog čoveka koji uvek alavo hoće i jare i pare, obezbeđujete svima jednu mirnu noć u prašumi u kojoj niko neće morati da bude zaklan. A domorotkinja će sebi već pronaći zabavu.

Neverovatno, Srbija je u stvari već osvojila puno medalja a evo i u kojim sportovima!

Pa ljudi moji, zar vi stvarno ne kapirate koji smo mi šampioni? Zar vi ne znate da smo apsolutno jedinstveni i nepobedivi upravo u sledećim disciplinama:

       Borilačka veština – mlaćenje kopriva tuđim polnim organom

        Atletika:

a)      Neiscrpni maraton teorijskog znanja bez mrdanja dupetom

b)       Preskakanje bolne istine argumentacijom zasnovanoj na zameni teza

c)      Očekivanje rezultata sa dugoročnim pripremama od 100 metara sprinta

d)     Bacanje kleveta i šlajmara sa ramena na sportiste koji se pošteno bore

        Streljaštvo – mašenje poente sa udaljenosti ispred nosa

         Dizanje tegova – Dizanje zavisti na zavidan nivo 

           Veslanje – Preveslavanje teškog života kukanjem u hiljadetercu

         Gimnastika – Praktikovanje jutarnje rutine sa minimalnom dozom osmeha

A odlični smo i u navijanju! Tu nam najbolje ide da navijamo za pojedinca od koga očekujemo da nam bude mesija spasa, Isus Hrist i Tito u jednom, da gledamo kako ga razapinju na krst i zatim navijački kažemo – pa eto takav smo narod.  

Zato ništa bre ne brinite, nego svim srcem za naše #TimSrbija do pobede!

NEVEROVATNO! Sve situacije u kojima će svet ipak nastaviti da se vrti

Svet će nastaviti da se vrti i kad si umoran i ne možeš više,

svet će nastaviti da se vrti i kada ti umre roditelj,

svet će nastaviti da se vrti i kada ti ubiju dete na oči,

svet će nastaviti da se vrti i kada ispadneš kurva,

svet će nastaviti da se vrti i kada ispadneš loš čovek,

svet će nastaviti da se vrti i kad shvatiš da si roba,

svet će nastaviti da se vrti i kada ti pukne nokat od prevelikog partijanja,

svet će nastaviti da se vrti i kada te uhapse jer si intelektualac,

svet će nastaviti da se vrti i kada te streljaju,

svet će nastaviti da se vrti i kad ostaneš bez bensendina a svega je previše,

svet će nastaviti da se vrti i kada tvoje telo budu vozili u hladnjači jer neko mora,

svet će nastaviti da se vrti iako si ostavio pušenje i iskočio bi iz svoje kože,

svet će nastaviti da se vrti iako ne umeš da živiš sama a ipak živiš,

svet će nastaviti da se vrti i kad plačeš u krem supu od pečuraka i imaš osećaj

da su ti iščupali srce i razvlače ga po rukama kao kretino lutku,

svet će nastaviti da se vrti...

Sve dok ne prestane.

Ali što se tebe tiče – svet će nastaviti da se vrti...  

Kada vas u banci ponize životom koji niste postigli, evo šta da uradite!

Jednog dana leta gospodnjeg, iako koristite mobilnu aplikaciju za sva moguća drkanja sa bankom, put će vas naneti u neku filijalu... I vi ćete ući u punu salu, uzeti svoj broj i čekati smerno, kao da vas pozivaju na strašni sud. Ako budete baš gladni kao ja, štrpkaćete pileće prstiće i pomfrit koji vam je ostao od ručka, brisaćete ruke o stolicu i praviti se da niko ne primećuje šta radite.

Kada vas lutrija neizbežnosti prozove i vi priđete pultu, dok obavljate jednostavnu transakciju podizanja deviza sa računa, lepa krupnooka Ana pogledaće vas duboko u oči i pitaće vas da li imate račun kod njih i da li ste zaposleni, iako zna odgovor na to pitanje... Kada joj budete potvrdili ono što obe znate, znaće da je postigla kontakt i pokušaće da vam uvali kreditnu karticu koja pruža mnoge pogodnosti.

Ana će vam reći sledeće:

Sa računom koji vam ja nudim, pored bla bla bla provizije, imaćete i sledeće pogodnosti:

• Zdravstveno osiguranje koje pokriva carski rez
• Mesečne rate za garnituru nameštaja
• Mesečne rate za turistički aranžman
• Mesečne rate za zamenu guma na kolima
• Mesečne ratu za druge mesečne rate ako vas je neka banka pre nas zajebala

A onda će vas očajnički pogledati u nadi da imate sređen život kao neko ko bi to u vašim godnama trebalo, jer tako joj je pisalo u scenariju koji prati ne bi li dobila bonus, a vi ćete morati da je razočarate. Jer u skorije vreme u stanju ste da porodite jedino gajbu piva posle basketa, ne treba vam garnitura namešteja budući da ste podstanar, od turizma planirali ste da se samoubijete u Tuskoj pomoću novca koji vam duguje radio Beograd, od guma vam trebaju jedino točkovi za bicikl ili ako može ceo bicikl, a dovoljno ste pametni da sa bankama ne ulazite u veze, već samo onako na jedno veče kad se napijete...

No, Ana je čovek, i vi joj ništa od ovoga nećete reći. Ona samo radi svoj posao. Vi samo živite svoj život. Pa neka sve to bude dostojanstveno koliko može.

Reći ćete joj: Hvala Ana, javiću vam se kad moj život bude ispunjavao vaša očekivanja.

Ona će vam za svaki slučaj poslati svoj kontakt mejl, a vi ćete na povratku kući razmišljati da li da joj napišete ljubavno pismo... Jer, šta ako je u vama videla nešto posebno, neki potencijal... Šta ako je njen start za neki budući život bio nešto više od pukog ostvarivanja bonusa?

Jedna stvar je ubedljivo najgora kod mamurluka. NIKADA NEĆETE POGODITI ŠTA

Ne, u pitanju nije to što bol iz glave proističe iz činjenice da ste se toliko ukenjali sebi u život da vam mozak bukvalno otiče.

Nema veze ni sa ćelijama poubijanim na pravdi Boga.

Ni sa tim što se nećete naspavati.

Ni sa tim što vas grize savest jer vas alkohol radi na promiskuitet i nasilje, a inače ste vrlo kulturne osobe koje sebi nikad tako nešto ne bi dozvolile. (Vidite li možda vezu između ova dva, namig namig...)

Ni to što se znojite kao svinja i nepopravljivo smrdite kako smrde samo mamurni ljudi i ni jedan dezodorans to ne može da popravi.

Nema veze ni sa tim što ste neispavani a ne možete da spavate.

Što vam smrdi iz usta na sve pljuge koje ste sabili za jedno veče kao da sutra ne postoji.

Ni sa tim što se ceo dan bavite samo sobom i time kao da preživite.

Ni sa tim što ste preemotivni pa vas u pojam još ubije i to što pogledate u telefon i vidite kome ste sve slali poruke.

Ništa od toga nije strašno. To bavljenje sobom je čak i lepo na neki čudan način. Zbližava vas sa ljudima kojima se izvinjavate zbog sranja koje ste napravili a oni vam kažu da je sve ok, pa pomislite kako će ljubav ipak spasiti ovaj svet.

Sve ovo je ok.

Najgori dan nakon pijanstva nije dan posle. Najgori dan nakon pijanstva je dan posle dana posle.

Jer idete na posao, i vaš život je isti kakav je i bio, i baš se ništa nije promenilo, i vi već vidite kako obećanja tipa neću nikad više polako padaju u vodu.

Jer tog dana nakon dana posle, dočekate život na suvo. Pa izvoli.

I da, to što si se ti napio/napila i nosiš sav sram ovog sveta u sebi, to je tako nepotrebno jer iskreno, najiskrenije – Nobody gives a fuck.  

Kako sam shvatila da su modni trendovi, stilovi i sve te stvari o.k.

Kao i većina normalnih devojaka i ljudi na ovom svetu, da ne moram da jedem ne bih. Da je ok da idem gola po ulici bih, a i da mi moja porodica nije nabila komplekse da sam debela, a i da klimatski uslovi to dozvoljavaju, a i da živimo u kamenom dobu kao što ne živimo, a i da.... Nema više aida... Išla bih gola. Eventualno ogrnuta nekom sirovom jagnjećom kožom.

Međutim, šta se desilo... Shvatila sam da je život komplikovan. Ali ne obično komolikovan nego gradaciono komplikovan, odnosno da ima tu karakteristiku da postaje sve komplikovaniji i komplikovaniji kako se mi, što bi jedan čovek rekao, krećemo kroz vreme... Ta spoznaja a i pomenute komplikacije u životu, kao na primer međuljudski odnosi, poredak stvari u svetu, i moja pomalo iščašena psiha doveli su me do jednog određenog perioda u životu kada sam se u talasima osećala kao govno... Ustaneš, pogledaš se u ogledalo i kažeš sebi ćao izmetu. Tako nekako... A onda pogledaš oko sebe, vidiš gomile idiota i shvatiš da se ti osećaš kao izmet a oni baš i ne... I bude ti i krivo... Prosto – mora li to tako? I onda se zajebeš i hoćeš da pomogneš sebi... Vau. Ludilo. Tu tek kreće žurka. I kao pročitaš negde kad izgledaš dobro osećaš se dobro, i onda kažeš, pa dobro kao hajde da probam. Ajde na primer da se obučem lepo. E ali, kurac, ni to nije tako lako...

Ne znam da li znate ali stvari na ofingeru, na lutki, u vašoj projekciji u kojoj ste sami sebi pičke kosmičke, nikad jebeno ne izgledaju kao kada ih navučete na sebe. Jebeno nikad. Nikad u smislu, ni na nivou statističke greške. LIKE TOTALLY NEVER EVER.

A tek kad krenete da se ložite, pa kao time što ste obukli šaljete neke poruke u svet. Kao nekoga boli kurac kako vi označavate svoja unutrašnja previranja... Pa završite sa nekom ikebanom na glavi ili u crnini pa vas svi pitaju 'el vam neko umro... Ili vam neki rogobatni predmet izbija oko a malo i unutrašnje organe, ali to je faking toliko sa stavom da vam dođe da se samoritualno pospete perjem i katranom a onda kao u spotu onog crnca sa mrtvim psom na glavi, kresnete palidrvce i uz krike odđuskate u smrt.

No to su dečije bolesti i to se prevaziđe. Al' cvrc taman kreneš da sklapaš boje, ortakinje krenu da ti objašnjavaju da to ne mora da se radi po matematičkoj šemi i principima simetrije. Pa ti tek onda zabodu nož u leđa, jer kao - Znaš ne idu baš ni svi materijali. A kad smo već kod toga te pantalone su ti iz 7 razreda.

A to što volim te pantalone, to što imaju sentimentalnu vrednost, to što sam tada bila jednako retaridara pa sam ih greškom kupila tri broja veće – to se ne računa u tom vašem površnom svetu? Aha. Ok... Nema veze. Ne dam se... Ja sam odrasla osoba i ima da sredim svoj život i ima da se oblačim valjano i uživam u modnim trendovima i šaljem poruke o svojim unutrašnjim previranjima... Pa imam i ja bogat unutrašnji život, šta vi mislite???

I tako, mic po mic, mene krene da userava kombinacija za kombinacijom, pa krećem da kapiram o čemu se tu radi. Pa krećem od srca da udeljujem komplimente, a pre sam to radila jer šta drugo čoveku da kažeš nego da je neko govno na njemu baš super... Al' ja sad to krećem i da mislim! Šta ti je život...

I tako, doživim vam ja, slatke moje, mali trijumf na tom polju. Krećem da izgovaram stvari tipa – jebote, koliko mi fali neka crna torba...

A tek jednog dana, najpobednosnijeg od svih izgovorim i onu najveću filozofsku – ne oblačim se ja i ne sređujem zbog drugih nego zbog sebe, i u tom trenutku jebeno budem pobednik svega...

Tog pobedonosnog dana ja kontam da idem na usrani posao na kome radim besmislene stvari, da mogu da pijem kapsule noćurka do sutra, hormone će mi verovatno srediti jedino seks koji nemam, da ljudi koje volim žive kao kerovi u konstantnoj neizvesnoti, da stari ljudi koje volim umiru bez dostojanstva, da država u kojoj živim planira izgradnju nekog staklenog falusa bez da ikog pita el to ok, al' na sve to ja dignem glavu gore i kažem sebi – idi bre mačko, ala si se namontirala svaka ti čast! Kidaš.

I to vam je ono što kažu – treba uživati u malim stvarima. Iznova pobeđivati sebe i verovati da su granice samo tamo gde ih postavite... Ono kao, kad već gaziš život neka bude u dobrim cipelama, osim ukoliko nisi izbeglica iz Sirije, onda samo praktično. Xexexe...

A zamislite šta će tek biti kad krenem da se šminkam?

Eto tako, ako vam se dopao ovaj post pliz lajk i šer... A u sledećem obrađujemo novu temu:

Kako živeti sa dlakama i šta kad ti nešto čudno curka po gaćicama.

Ljubi vas vaša,

SmArArA