Postoje
ljudi koji su dobri u životu. U tom takozvanom življenju. I oni koji nisu. Oni
koji su dobri požele još života sa svim onim što on donosi jer su oni dobri u
tome. I onda oni imaju decu i to je skroz kul.
Naravno
postoje i ljudi koji samo misle da su dobri u životu iako to možda nije
najobjektivnije, i ovi kojima trenutno ne ide to življenje ali su dovoljno jaki
da znaju da mogu da podnesu još života. To je za rispekt isto, ova druga grupa
malo više od ove prve.
Svi
oni koji osećaju da nisu dobri u životu ili jednostavno im je dovoljan taj svoj
jedan, ne žele decu. Ne treba da imaju decu ako ne žele i to je to. Nema tu šta
ko da te osuđuje ili da te boli uvo što te osuđuju.
Mene
ako bi neko pitao kada ću da imam decu, ja bih odgovorila – Evo čekam da
postanem dobra u životu, pa možda onda.
A ima i
ona kategorija koja uopšte ne razmišlja i samo se razmnožava. Onako automatski.
To je isto legitimno. Zbog ljudi koji ne razmišljaju i ovih što imaju decu a
loši su životu, pa su pomislili da će se tako izvući, mi živimo u svetu u
kakvom živimo.
Sve ostalo
može da se protumači sa lica Bena Afleka na priloženoj fotki.
