Kao i većina normalnih devojaka i
ljudi na ovom svetu, da ne moram da jedem ne bih. Da je ok da idem
gola po ulici bih, a i da mi moja porodica nije nabila komplekse da
sam debela, a i da klimatski uslovi to dozvoljavaju, a i da živimo u
kamenom dobu kao što ne živimo, a i da.... Nema više aida...
Išla bih gola. Eventualno ogrnuta nekom sirovom jagnjećom kožom.
Međutim, šta se desilo... Shvatila
sam da je život komplikovan. Ali ne obično komolikovan nego
gradaciono komplikovan, odnosno da ima tu karakteristiku da postaje
sve komplikovaniji i komplikovaniji kako se mi, što bi jedan čovek
rekao, krećemo kroz vreme... Ta spoznaja a i pomenute komplikacije u
životu, kao na primer međuljudski odnosi, poredak stvari u svetu, i
moja pomalo iščašena psiha doveli su me do jednog određenog
perioda u životu kada sam se u talasima osećala kao govno...
Ustaneš, pogledaš se u ogledalo i kažeš sebi ćao izmetu.
Tako nekako... A onda pogledaš oko sebe, vidiš gomile idiota i
shvatiš da se ti osećaš kao izmet a oni baš i ne... I bude ti i
krivo... Prosto – mora li to tako? I onda se zajebeš i hoćeš da
pomogneš sebi... Vau. Ludilo. Tu tek kreće žurka. I kao pročitaš
negde kad izgledaš dobro osećaš se dobro, i
onda kažeš, pa dobro kao hajde da probam. Ajde na primer da se
obučem lepo. E ali, kurac, ni to nije tako lako...
Ne znam da li znate
ali stvari na ofingeru, na lutki, u vašoj projekciji u kojoj ste
sami sebi pičke kosmičke, nikad jebeno ne izgledaju kao kada ih
navučete na sebe. Jebeno nikad. Nikad u smislu, ni na nivou
statističke greške. LIKE TOTALLY NEVER EVER.
A tek kad krenete
da se ložite, pa kao time što ste obukli šaljete neke poruke u
svet. Kao nekoga boli kurac kako vi označavate svoja unutrašnja
previranja... Pa završite sa nekom ikebanom na glavi ili u crnini pa
vas svi pitaju 'el vam neko umro... Ili vam neki rogobatni predmet
izbija oko a malo i unutrašnje organe, ali to je faking toliko sa
stavom da vam dođe da se samoritualno pospete perjem i katranom a
onda kao u spotu onog crnca sa mrtvim psom na glavi, kresnete palidrvce i uz krike
odđuskate u smrt.
No to
su dečije bolesti i to se prevaziđe. Al' cvrc taman kreneš da
sklapaš boje, ortakinje krenu da ti objašnjavaju da to ne mora da
se radi po matematičkoj šemi i principima simetrije. Pa ti tek onda
zabodu nož u leđa, jer kao - Znaš ne idu baš ni svi
materijali. A kad smo već kod toga te pantalone su ti iz 7 razreda.
A to što volim te
pantalone, to što imaju sentimentalnu vrednost, to što sam tada
bila jednako retaridara pa sam ih greškom kupila tri broja veće –
to se ne računa u tom vašem površnom svetu? Aha. Ok... Nema veze.
Ne dam se... Ja sam odrasla osoba i ima da sredim svoj život i ima
da se oblačim valjano i uživam u modnim trendovima i šaljem poruke
o svojim unutrašnjim previranjima... Pa imam i ja bogat unutrašnji
život, šta vi mislite???
I tako, mic po mic,
mene krene da userava kombinacija za kombinacijom, pa krećem da
kapiram o čemu se tu radi. Pa krećem od srca da udeljujem
komplimente, a pre sam to radila jer šta drugo čoveku da kažeš
nego da je neko govno na njemu baš super... Al' ja sad to krećem i
da mislim! Šta ti je život...
I
tako, doživim vam ja, slatke moje, mali trijumf na tom polju. Krećem
da izgovaram stvari tipa – jebote, koliko mi fali neka
crna torba...
A tek
jednog dana, najpobednosnijeg od svih izgovorim i onu najveću
filozofsku – ne oblačim se ja i ne sređujem zbog drugih
nego zbog sebe, i u tom trenutku
jebeno budem pobednik svega...
Tog pobedonosnog
dana ja kontam da idem na usrani posao na kome radim besmislene
stvari, da mogu da pijem kapsule noćurka do sutra, hormone će mi
verovatno srediti jedino seks koji nemam, da ljudi koje volim žive
kao kerovi u konstantnoj neizvesnoti, da stari ljudi koje volim umiru
bez dostojanstva, da država u kojoj živim planira izgradnju nekog
staklenog falusa bez da ikog pita el to ok, al' na sve to ja dignem
glavu gore i kažem sebi – idi bre mačko, ala si se namontirala
svaka ti čast! Kidaš.
I to vam je ono što
kažu – treba uživati u malim stvarima. Iznova pobeđivati sebe i
verovati da su granice samo tamo gde ih postavite... Ono kao, kad već
gaziš život neka bude u dobrim cipelama, osim ukoliko nisi
izbeglica iz Sirije, onda samo praktično. Xexexe...
A zamislite šta će
tek biti kad krenem da se šminkam?
Eto tako, ako vam
se dopao ovaj post pliz lajk i šer... A u sledećem obrađujemo novu
temu:
Kako živeti sa
dlakama i šta kad ti nešto čudno curka po gaćicama.
Ljubi vas vaša,
SmArArA
Нема коментара:
Постави коментар