Ne, u pitanju nije to što bol iz glave
proističe iz činjenice da ste se toliko ukenjali sebi u život da
vam mozak bukvalno otiče.
Nema veze ni sa ćelijama poubijanim na
pravdi Boga.
Ni sa tim što se nećete naspavati.
Ni sa tim što vas grize savest jer vas
alkohol radi na promiskuitet i nasilje, a inače ste vrlo kulturne
osobe koje sebi nikad tako nešto ne bi dozvolile. (Vidite li možda
vezu između ova dva, namig namig...)
Ni to što se znojite kao svinja i
nepopravljivo smrdite kako smrde samo mamurni ljudi i ni jedan
dezodorans to ne može da popravi.
Nema veze ni sa tim što ste neispavani
a ne možete da spavate.
Što vam smrdi iz usta na sve pljuge
koje ste sabili za jedno veče kao da sutra ne postoji.
Ni sa tim što se ceo dan bavite samo sobom i time kao da preživite.
Ni sa tim što ste preemotivni pa vas u
pojam još ubije i to što pogledate u telefon i vidite kome ste sve
slali poruke.
Ništa od toga nije strašno. To
bavljenje sobom je čak i lepo na neki čudan način. Zbližava vas
sa ljudima kojima se izvinjavate zbog sranja koje ste napravili a oni
vam kažu da je sve ok, pa pomislite kako će ljubav ipak spasiti ovaj
svet.
Sve ovo je ok.
Najgori dan nakon pijanstva nije dan
posle. Najgori dan nakon pijanstva je dan posle dana posle.
Jer idete na posao, i vaš život je
isti kakav je i bio, i baš se ništa nije promenilo, i vi već
vidite kako obećanja tipa neću nikad više polako padaju u vodu.
Jer tog dana nakon dana posle, dočekate
život na suvo. Pa izvoli.
I da, to što si se ti napio/napila i
nosiš sav sram ovog sveta u sebi, to je tako nepotrebno jer iskreno,
najiskrenije – Nobody gives a fuck.
Нема коментара:
Постави коментар