NEVEROVATNO! Sve situacije u kojima će svet ipak nastaviti da se vrti

Svet će nastaviti da se vrti i kad si umoran i ne možeš više,

svet će nastaviti da se vrti i kada ti umre roditelj,

svet će nastaviti da se vrti i kada ti ubiju dete na oči,

svet će nastaviti da se vrti i kada ispadneš kurva,

svet će nastaviti da se vrti i kada ispadneš loš čovek,

svet će nastaviti da se vrti i kad shvatiš da si roba,

svet će nastaviti da se vrti i kada ti pukne nokat od prevelikog partijanja,

svet će nastaviti da se vrti i kada te uhapse jer si intelektualac,

svet će nastaviti da se vrti i kada te streljaju,

svet će nastaviti da se vrti i kad ostaneš bez bensendina a svega je previše,

svet će nastaviti da se vrti i kada tvoje telo budu vozili u hladnjači jer neko mora,

svet će nastaviti da se vrti iako si ostavio pušenje i iskočio bi iz svoje kože,

svet će nastaviti da se vrti iako ne umeš da živiš sama a ipak živiš,

svet će nastaviti da se vrti i kad plačeš u krem supu od pečuraka i imaš osećaj

da su ti iščupali srce i razvlače ga po rukama kao kretino lutku,

svet će nastaviti da se vrti...

Sve dok ne prestane.

Ali što se tebe tiče – svet će nastaviti da se vrti...  

Kada vas u banci ponize životom koji niste postigli, evo šta da uradite!

Jednog dana leta gospodnjeg, iako koristite mobilnu aplikaciju za sva moguća drkanja sa bankom, put će vas naneti u neku filijalu... I vi ćete ući u punu salu, uzeti svoj broj i čekati smerno, kao da vas pozivaju na strašni sud. Ako budete baš gladni kao ja, štrpkaćete pileće prstiće i pomfrit koji vam je ostao od ručka, brisaćete ruke o stolicu i praviti se da niko ne primećuje šta radite.

Kada vas lutrija neizbežnosti prozove i vi priđete pultu, dok obavljate jednostavnu transakciju podizanja deviza sa računa, lepa krupnooka Ana pogledaće vas duboko u oči i pitaće vas da li imate račun kod njih i da li ste zaposleni, iako zna odgovor na to pitanje... Kada joj budete potvrdili ono što obe znate, znaće da je postigla kontakt i pokušaće da vam uvali kreditnu karticu koja pruža mnoge pogodnosti.

Ana će vam reći sledeće:

Sa računom koji vam ja nudim, pored bla bla bla provizije, imaćete i sledeće pogodnosti:

• Zdravstveno osiguranje koje pokriva carski rez
• Mesečne rate za garnituru nameštaja
• Mesečne rate za turistički aranžman
• Mesečne rate za zamenu guma na kolima
• Mesečne ratu za druge mesečne rate ako vas je neka banka pre nas zajebala

A onda će vas očajnički pogledati u nadi da imate sređen život kao neko ko bi to u vašim godnama trebalo, jer tako joj je pisalo u scenariju koji prati ne bi li dobila bonus, a vi ćete morati da je razočarate. Jer u skorije vreme u stanju ste da porodite jedino gajbu piva posle basketa, ne treba vam garnitura namešteja budući da ste podstanar, od turizma planirali ste da se samoubijete u Tuskoj pomoću novca koji vam duguje radio Beograd, od guma vam trebaju jedino točkovi za bicikl ili ako može ceo bicikl, a dovoljno ste pametni da sa bankama ne ulazite u veze, već samo onako na jedno veče kad se napijete...

No, Ana je čovek, i vi joj ništa od ovoga nećete reći. Ona samo radi svoj posao. Vi samo živite svoj život. Pa neka sve to bude dostojanstveno koliko može.

Reći ćete joj: Hvala Ana, javiću vam se kad moj život bude ispunjavao vaša očekivanja.

Ona će vam za svaki slučaj poslati svoj kontakt mejl, a vi ćete na povratku kući razmišljati da li da joj napišete ljubavno pismo... Jer, šta ako je u vama videla nešto posebno, neki potencijal... Šta ako je njen start za neki budući život bio nešto više od pukog ostvarivanja bonusa?

Jedna stvar je ubedljivo najgora kod mamurluka. NIKADA NEĆETE POGODITI ŠTA

Ne, u pitanju nije to što bol iz glave proističe iz činjenice da ste se toliko ukenjali sebi u život da vam mozak bukvalno otiče.

Nema veze ni sa ćelijama poubijanim na pravdi Boga.

Ni sa tim što se nećete naspavati.

Ni sa tim što vas grize savest jer vas alkohol radi na promiskuitet i nasilje, a inače ste vrlo kulturne osobe koje sebi nikad tako nešto ne bi dozvolile. (Vidite li možda vezu između ova dva, namig namig...)

Ni to što se znojite kao svinja i nepopravljivo smrdite kako smrde samo mamurni ljudi i ni jedan dezodorans to ne može da popravi.

Nema veze ni sa tim što ste neispavani a ne možete da spavate.

Što vam smrdi iz usta na sve pljuge koje ste sabili za jedno veče kao da sutra ne postoji.

Ni sa tim što se ceo dan bavite samo sobom i time kao da preživite.

Ni sa tim što ste preemotivni pa vas u pojam još ubije i to što pogledate u telefon i vidite kome ste sve slali poruke.

Ništa od toga nije strašno. To bavljenje sobom je čak i lepo na neki čudan način. Zbližava vas sa ljudima kojima se izvinjavate zbog sranja koje ste napravili a oni vam kažu da je sve ok, pa pomislite kako će ljubav ipak spasiti ovaj svet.

Sve ovo je ok.

Najgori dan nakon pijanstva nije dan posle. Najgori dan nakon pijanstva je dan posle dana posle.

Jer idete na posao, i vaš život je isti kakav je i bio, i baš se ništa nije promenilo, i vi već vidite kako obećanja tipa neću nikad više polako padaju u vodu.

Jer tog dana nakon dana posle, dočekate život na suvo. Pa izvoli.

I da, to što si se ti napio/napila i nosiš sav sram ovog sveta u sebi, to je tako nepotrebno jer iskreno, najiskrenije – Nobody gives a fuck.  

Kako sam shvatila da su modni trendovi, stilovi i sve te stvari o.k.

Kao i većina normalnih devojaka i ljudi na ovom svetu, da ne moram da jedem ne bih. Da je ok da idem gola po ulici bih, a i da mi moja porodica nije nabila komplekse da sam debela, a i da klimatski uslovi to dozvoljavaju, a i da živimo u kamenom dobu kao što ne živimo, a i da.... Nema više aida... Išla bih gola. Eventualno ogrnuta nekom sirovom jagnjećom kožom.

Međutim, šta se desilo... Shvatila sam da je život komplikovan. Ali ne obično komolikovan nego gradaciono komplikovan, odnosno da ima tu karakteristiku da postaje sve komplikovaniji i komplikovaniji kako se mi, što bi jedan čovek rekao, krećemo kroz vreme... Ta spoznaja a i pomenute komplikacije u životu, kao na primer međuljudski odnosi, poredak stvari u svetu, i moja pomalo iščašena psiha doveli su me do jednog određenog perioda u životu kada sam se u talasima osećala kao govno... Ustaneš, pogledaš se u ogledalo i kažeš sebi ćao izmetu. Tako nekako... A onda pogledaš oko sebe, vidiš gomile idiota i shvatiš da se ti osećaš kao izmet a oni baš i ne... I bude ti i krivo... Prosto – mora li to tako? I onda se zajebeš i hoćeš da pomogneš sebi... Vau. Ludilo. Tu tek kreće žurka. I kao pročitaš negde kad izgledaš dobro osećaš se dobro, i onda kažeš, pa dobro kao hajde da probam. Ajde na primer da se obučem lepo. E ali, kurac, ni to nije tako lako...

Ne znam da li znate ali stvari na ofingeru, na lutki, u vašoj projekciji u kojoj ste sami sebi pičke kosmičke, nikad jebeno ne izgledaju kao kada ih navučete na sebe. Jebeno nikad. Nikad u smislu, ni na nivou statističke greške. LIKE TOTALLY NEVER EVER.

A tek kad krenete da se ložite, pa kao time što ste obukli šaljete neke poruke u svet. Kao nekoga boli kurac kako vi označavate svoja unutrašnja previranja... Pa završite sa nekom ikebanom na glavi ili u crnini pa vas svi pitaju 'el vam neko umro... Ili vam neki rogobatni predmet izbija oko a malo i unutrašnje organe, ali to je faking toliko sa stavom da vam dođe da se samoritualno pospete perjem i katranom a onda kao u spotu onog crnca sa mrtvim psom na glavi, kresnete palidrvce i uz krike odđuskate u smrt.

No to su dečije bolesti i to se prevaziđe. Al' cvrc taman kreneš da sklapaš boje, ortakinje krenu da ti objašnjavaju da to ne mora da se radi po matematičkoj šemi i principima simetrije. Pa ti tek onda zabodu nož u leđa, jer kao - Znaš ne idu baš ni svi materijali. A kad smo već kod toga te pantalone su ti iz 7 razreda.

A to što volim te pantalone, to što imaju sentimentalnu vrednost, to što sam tada bila jednako retaridara pa sam ih greškom kupila tri broja veće – to se ne računa u tom vašem površnom svetu? Aha. Ok... Nema veze. Ne dam se... Ja sam odrasla osoba i ima da sredim svoj život i ima da se oblačim valjano i uživam u modnim trendovima i šaljem poruke o svojim unutrašnjim previranjima... Pa imam i ja bogat unutrašnji život, šta vi mislite???

I tako, mic po mic, mene krene da userava kombinacija za kombinacijom, pa krećem da kapiram o čemu se tu radi. Pa krećem od srca da udeljujem komplimente, a pre sam to radila jer šta drugo čoveku da kažeš nego da je neko govno na njemu baš super... Al' ja sad to krećem i da mislim! Šta ti je život...

I tako, doživim vam ja, slatke moje, mali trijumf na tom polju. Krećem da izgovaram stvari tipa – jebote, koliko mi fali neka crna torba...

A tek jednog dana, najpobednosnijeg od svih izgovorim i onu najveću filozofsku – ne oblačim se ja i ne sređujem zbog drugih nego zbog sebe, i u tom trenutku jebeno budem pobednik svega...

Tog pobedonosnog dana ja kontam da idem na usrani posao na kome radim besmislene stvari, da mogu da pijem kapsule noćurka do sutra, hormone će mi verovatno srediti jedino seks koji nemam, da ljudi koje volim žive kao kerovi u konstantnoj neizvesnoti, da stari ljudi koje volim umiru bez dostojanstva, da država u kojoj živim planira izgradnju nekog staklenog falusa bez da ikog pita el to ok, al' na sve to ja dignem glavu gore i kažem sebi – idi bre mačko, ala si se namontirala svaka ti čast! Kidaš.

I to vam je ono što kažu – treba uživati u malim stvarima. Iznova pobeđivati sebe i verovati da su granice samo tamo gde ih postavite... Ono kao, kad već gaziš život neka bude u dobrim cipelama, osim ukoliko nisi izbeglica iz Sirije, onda samo praktično. Xexexe...

A zamislite šta će tek biti kad krenem da se šminkam?

Eto tako, ako vam se dopao ovaj post pliz lajk i šer... A u sledećem obrađujemo novu temu:

Kako živeti sa dlakama i šta kad ti nešto čudno curka po gaćicama.

Ljubi vas vaša,

SmArArA